Opis
Godine 1943. Jovan Dučić, veliki pesnik i diplomata, nalazi se u Americi. U kući na obali jezera Mičigen on u sećanje priziva scene iz teškog detinjstva, hapšenja i progone koje je doživeo od austrougarskih vlasti zbog patriotskog rada. Zdravlje mu je narušeno, naročito nakon vesti o Jasenovcu, ali ga to ne sprečava da piše svoje poslednje redove i proglase. Ljut i besan, razočaran u jugoslovenstvo, svom sekretaru započinje priču o uzbudljivom životu, priseća se mostarskih dana, druženja sa Aleksom Šantićem, ali i Bijeljine i prve velike ljubavi. Govori o svojim susretima sa Pašićem, Apisom, kafanskim danima sa Nušićem i Tankosićem, ali i o prvim ljubavnim aferama u srpskim novinama, čiji je učesnik bio. Dane u Rimu smatra najuspešnijim, gde se kao diplomata „rvao i poštovao“ sa Musolinijem i potajno se nadao da će mu Duče izručiti Pavelića, jer je želeo lično da mu stavi omču na vrat. Sve vreme ga kroz rimske dane prati i misteriozna A., kraljeva rođaka, udata žena upola mlađa od njega, sa kojom je u strasnoj vezi.
„Jovan Dučić je sumnjao da Francuzi mogu razumeti Dostojevskog. Po njihovom mišljenju život je sam po sebi previše komplikovan. Uloga našeg duha je da ga pojednostavljuje i sređuje, a ne da ga dodatno komplikuje. U svom novom romanu o Dučiću, Slaviša Pavlović pokazuje da je zapravo kompleksnost izvor trajnog interesovanja za pesnika i njegovo delo.“ Vladimir Pištalo
„Malo je onih koji nisu čuli za Jovana Dučića. Nije malo ni onih koji ne znaju ništa o njegovoj biografiji. Slaviša Pavlović je svojim novim romanom, na način dostojan onog što je vredno u srpskoj književnoj tradiciji, uspeo da osvetli jedan aspekt ličnosti najvećeg ljubavnika među srpskim pesnicima i najvećeg pesnika među srpskim ljubavnicima.“ Vladimir Kecmanović
